Nekad sam optimistična, a ima dana kad sam pesimista. Ponekad se pravim kao da mi nije ništa, drugih dana se krivim jer sigurno sam sama kriva što sam tu di jesam.
I tako u krug. Slušam ljude koji su na istom mistu di sam i ja i po svemu što sam mogla čuti taj krug nikad ne prestajem. Zadnjih 9 miseci prošla sam kroz sve faze žalovanja, još uvik ih prolazim. Multipla ti stvarno prodrma život u korjenu.
Svaki dan je drugačiji, neizvjesan. Za mene koja sam kontrol frik to je baš teško iskustvo. Samo se probudim i opala, nemam snage, tijelo mi je teško. Jedva se popenjem skalama na 2. kat.
Idući dan? Paf, ništa. Jedva da znam da imam problem, odem u šetnju na 2 sata.
Najveći problem je, bar za mene, pitanje: Što mi nosi sutra? Što mi nosi budućnost?
Ko god se bori s multiplom, razumi o čemu pričam. Međutim ostalim ljudima, bližnjima, prijateljima je teško objasniti što mi se događa.
Dosta sam se lomila i s tim. Imam želju da me ljudi čuju, da me vide. Trebalo mi je dosta da shvatim da neki ljudi nemaju kapacitet da to stvarno vide. Lakše je reć: “Ma to ti je sve u glavi. Ili naspavaj se, odmori, bit će sutra bolje.”
Ovaj post sam počela pisati prije nekiko tjedana i po svemu što sam napisala bila sam jako optimistična u tom periodu. Pišem tada: “Sve se minja, jako brzo. Na sve imam drugačiji pogled. Više me ne vesele iste stvari, počinjem kužiti da me neke stvari nisu nikad ni veselile. Puno toga se minja i ja sam u redu s tim. Jedva čekam vidiit u što cu se pretvoriti.”
Mislila sam da ce to baš bit super uvod u post.
Danas, danas nisam baš u redu s tim. Nebi da se baš sve minja. Volila bi da ja mogu birati što će se prominiti.
Opet je kontrol frik jak u meni danas. Shvatila sam i da je to u redu.
Nema gore nego da se još na sve što mi se događa ja opirem i borim. Nemam snage za to. Sutra će bit bolji dan. Danas je to što je, i to je u redu.