Doslovno kao da sam opet saznala da imam MS. Toliki šok i tuga su me preplavili. Mozak mi je pola dana vrtija samo ovu misao: “ovo je realnost. Kako sam mogla zaboravit da je ovo, sad pa nadalje … moj suputnik, moja realnost. “
Bila sam u šoku od emocija koje su ponovo tu, toliko tuge.
Nakon čega je nasta šok …nakon što sam pogledala od izvan sebe, realno cilu sliku.
Kako je moguće da sam u ovakvom šoku kao kad sam prvi put shvatila što se samonom događa.
Mislim da sam shvatila odakle toliko tuge i šoka u isto vrime.
Mozak ne može pojmiti činjenicu da je to sad pa nadanlje to.
Njemu je apstraktno to uopće obuhvatiti i svaki put kad se dogoodi triger ko meni, hospitalizacija. Mozak se ponovo suoči s činjenicom to je to. Ovo se događa meni.
To što ja smatram da se nebi tribala tako osićat je blago rečno smišno.. hahah ..život me ne pita što ja mislim da bi tribalo ili nebi tribalo biti.
Zato sidim sad u ovom rolerkosteru emocija i osicam se samo. Kao da sam jedina osoba na svitu kojoj se ovo događa.
A znam, znam da nažalost nije tako. Toliko nas je puno.